Filip Trajković nije odrastao na jednom mestu. Njegova porodica se često selila. Živeli su u različitim sredinama, u nekoliko navrata i u Nemačkoj, a česte promene značile su i prekide u školovanju i odrastanju. Filip je u jednom trenutku zaostajao za svojom generacijom, a srednju školu završio je tek ove godine sa 19 godina.

Ali, kako kaže, možda je i najteži deo njegovog odrastanja bio osećaj da nigde zaista ne pripada:

„Kao romski dečak nisam baš osećao kao da sam dobrodošao i često sam se povlačio. Bilo mi je teško da se uklopim, jer nisam verovao u svoju vrednost. Česte selidbe i stalne promene bile su teške za celu porodicu. Onda sam došao u Muziku nade i po prvi put sam osetio da pripadam, da imam neko svoje mesto gde jednostavno mogu da budem – ja, i da rastem.“

Filip je u Muzici nade pronašao nešto što mu je dugo nedostajalo. Prijatelje i mentore koje viđa iz nedelje u nedelju, prostor u kojem je njegov dolazak važan i ansambl u kojem svako ima svoju ulogu i u kojem se njegov doprinos čuje i uvažava. Ubrzo je pronašao svoje mesto među perkusionistima.

 

„U udaračkom ansamblu sam otkrio da svako od nas ima svoj jedinstveni ritam. A kada se ti ritmovi spoje, nastaje nešto što niko od nas ne bi mogao da stvori sam.“

KAKO MUZIKA MENJA PERSPEKTIVU?

Godine proba i nastupa polako su menjale i način na koji je Filip gledao na sebe. Nije preko noći postao sigurniji. Samopouzdanje je dolazilo svaki put kada bi uradio nešto za šta ranije nije verovao da može. Svaki nastup bio je nova prilika da izađe pred druge, preuzme odgovornost za svoj deo i vidi da može više. A onda su usledila iskustva velike scene:

„Ako možeš da staneš na veliku binu i otvoriš EXIT, pomisliš – Pa ja mogu mnogo više nego što sam mislio!”

Upravo takvi trenuci menjaju perspektivu. Ne zato što jedan nastup može da promeni nečiji život, već zato što dete ili mlada osoba prvi put može da vidi sebe drugačije – kao nekoga ko može da nauči, da istraje, da bude važan drugima, da stane pred hiljade ljudi i kaže sebi: ”mogu i ovo.”

Filip je u međuvremenu nastavio da raste i van muzičke sale, uprkos preprekama i stalnim životnim izazovima. Prošle godine porodica je izgubila oca koji je bio samohrani roditelj. Ostali su njih četvoro mladih: najstariji Aca (21), Filip (19), Valentina (18) i najmlađi Viktor (10), kao oslonac jedni drugima, ali i motivacija da se izbore za život kakav je njihov tata za njih priželjkivao. A trud se uvek isplati. Ove godine Filip i Aca završili su srednju školu – prvi u svojoj porodici. Zajedno smo pronašli Filipov prvi posao. A on je zajedno sa Acom i Valentinom počeo je da preuzima odgovornost za najmlađeg Viktora.

Onda smo zajedno ostvarli nešto što je za njihovu porodicu dugo izgledalo daleko. Nakon čestih selidbi i godina provedenih po tuđim smeštajima, otvorili su vrata svog prvog doma. Za Filipa je to bilo posebno važno i zbog njihovog oca, koji je želeo da njegova deca jednog dana imaju svoj dom.

U prethodnim godinama Filip je naučio da postoje stvari koje ne možeš da promeniš preko noći, ali možeš da napraviš sledeći korak, pa još jedan – i da, uz ljude koji veruju u tebe, stigneš mnogo dalje nego što si u početku mogao da zamisliš.

Zato je za nas bilo dragoceno da se osvrnemo na čitavo Filipovo i naše zajedničko putovanje. Jer tek kada smo sagledali čitav pređeni put i sve prepreke koje smo u hodu prevazilazili, shvatili smo koliko se njegov život promenio. Potom smo razgovarali i o tome šta želi da pokaže i kako želi da utiče na druge koji možda imaju slične probleme i put:

„Moj san je da dokažem da svako može da promeni svoju životnu perspektivu uz veliki trud, ohrabren muzikom i podrškom.“

Zato fotoaparat u Filipovim rukama nije predskazanje da će baš fotografija biti njegov poziv, već simbol njegove priče – ponekad se život ne promeni zato što se sve oko nas odjednom promeni, već zato što počnemo drugačije da gledamo na sebe i na ono što mislimo da je za nas moguće. A za to su potrebni vreme, trud i podrška.

Filip je dobio priliku da taj put izgradi i pređe zahvaljujući podršci. Sada želimo da takvu priliku imaju i drugi mladi ljudi. Jer nije dovoljno otvoriti vrata jednom detetu. Važno je da neko ostane uz njega dovoljno dugo da priliku pretvori u sposobnost, samopouzdanje i izbor.

Ne možemo zasigurno znati kuda će Filipa jednog dana život odvesti, ali možemo da pomognemo da izgradi kapacitete kako bi postao i postigao ono što sam izabere.

Ako želite da podržite Filipa, ali i drugu decu i mlade koja žele da promene svoju životnu perspektivu i već na tome vredno rade – upoznajte se sa našim novim “Programom podrške osamostaljivanju”, kroz koji gradimo životne veštine neophodne svakom mladom biću da sa rastućim samopouzdanjem zakorači u izazove odraslog života.

Njihov put možete podržati i donacijom, ali i direktnim učešćem u mentorksom programu kroz volontiranje.