Siromaštvo koje pominjemo i na koje pomislimo kada su deca sa margine u pitanju prevazilazi uobičajeno tumačenje siromaštva. To nije samo oskudevanje u zdravoj hrani, odeći, obrazovanju – to su često ozbiljno duboke rane i praznine u dečijem iskustvu. Od nemanja osnovnih materijalnih stvari, preko odsustva sigurnih bliskih odnosa, navika, osećanja bezbednosti, duševnog mira do fizičkog zdravlja, identiteta, slobode. Možemo se služiti i rečju ’’trauma’’ kao jednoj od najizgovorenijih reči u poslednje vreme, ne samo kod nas, nego i u svetu. Sva naša deca u školi imaju iskustvo traume siromaštva. Ako su, srećom, imala sopstvenu otpornost da je ne dožive niti razviju lično, imala su blisko iskustvo sa njom u svojoj porodici, a to, takodje, ’’sapliće’’ razvoj.
Igra je osnovni način življenja i postojanja dece, osnovni vid komunikacije i najlekovitiji faktor ’’ozdravljenja’’ posebno kod mladje populacije. Kada kažem igra, mislim na kreativno, umetničko i stvaralačko izražavanje. Muzika predstavlja najdelotvorniji medij kod dece iz depriviranih uslova. Osim neuronaučnih saznanja o uticaju muzike na stimulisanje mozga, podsetila bih na njenu integrativnu funkciju. Muzičko vaspitanje koje je dostupno učenicima u našoj školi zahvaljujući programu Muzika nade povezuje najvažnije životne aspekate: mentalni, emocionalni, telesni, duhovni i socijalni. Ne radi se samo o pojedinačnom razvoju ovih fakora, nego i o njihovoj integraciji. Integrisanjem se postiže harmoničnost u razvoju, odnosno balans ili ravnoteža.
Časovi muzike kroz aktivnosti u kojima se kontaktiraju sva čula, najkompletnije pružaju alate za kanalisanje, projektovanje i prevazilaženje unutrašnjih teskoba. Mentalne funkcije umrežavaju se i uskladjuju sa emocionalnim i senzornim funkcijama i istovremeno vibriraju i osnažuju se kroz interakciju sa vršnjačkom grupom. U razvojnim fazama kakve su preadolescentska i adolescentska, pripadnost grupi, vidljivost, validacija i osećanje prihvaćenosti predstavljaju prioritetne potrebe mladih, a savremene muzičke radionice omogućavaju njihovo optimalno zadovoljavanje.
Telo kao najvidljiviji i najopipljivi nosilac i oslonac ličnosti, dobilo je mogućnost da stvara ne samo da oseća. Stvara ritam, zvuk i pokreće čitavo polje. Slušanje harmoničnih tonova i simultano korišćenje obe ruke tokom sviranja instrumenata aktivira obe hemisfere mozga, razvija i poboljšava fokus, koncentraciju i motivisanost, razvija estetsko vrednovanje, a to dalje trasira put ka samopoštovanju i samopouzdanju. Pokazalo se da su to i najslabije razvijene karakteristike, veštine i sposobnosti kod dece u siromaštvu.
Muzika korespondira sa nesvesnim delom ličnosti, oslanja se na prirodne procese i mehanizme, što deci sa margine društva deluje prepoznatljivo, blisko i svojstveno, pa dopuštaju da se na njihov rast i razvoj ostvare mnogostruki pozitivni i isceljujući efekti.
Ivana Radojević,
stručni saradnik u školi i psihoterapeut
